Namerno

Rekao sam da mi je žao
i buba je gmizala preko stola
Nisam zapravo video samu bubu
bila je jako mala
i znaš da loše vidim
ali nije moglo biti ništa drugo osim bube
I rekao sam da mi je žao
i mislio sam da ću stići da popravim sve
pre nego što dođeš kući
ali ti si kroz prozor videla
kako sam zašio nogavice tvog novog odela
jednu za drugu
Jednostavno se desilo
i znaš da nikada nisam umeo da koristim konac i iglu
Sedeo sam na podu
pokušavajući da rasparam šavove kada si ušla u sobu
a ja sam podigao pogled kao zbunjeni pas
jer sam znao da sam kriv

U pola dvanaest su rekli da više nema vremena za gubljenje
i da moramo da krenemo pod hitno
Ja sam prolazio kroz kosmodrom kao u transu
i pokušavao da te lociram perifernim vidom
ali si verovatno bila daleko ispred
Ne sećam se
U dvanaest smo započeli put van atmosfere
i tri sata kasnije je Mesec bio veći nego što sam ga ikada ranije video

Stajali smo na vratima šatla
i ti si okrenula glavu kao da ne želiš ništa da mi kažeš
a kroz vizir tvoje kacige se videlo da si ljuta
Žao mi je što nisam stigao da ti kažem šta sam mislio
pre nego što si zakoračila ka krateru zašivenih nogavica
tvog novog odela
i što je u njemu bilo nemoguće koračati po nepoznatoj planeti
i što sam morao da te ostavim jer si se spotakla
ali nije bilo vremena
Na sudu ću probati da se izborim za to
da se planeta nazove po osobi koja je
prva umrla na njenom tlu

Skarlet Johanson

Možda sam imao šesnaest godina kada sam prvi put osetio da sam samosvestan, nakon čitanja članka o samosvesti na vikipediji. To se desilo u nedelju, kada nisam išao na dedinu sahranu. Imao sam želju da odem na sahranu, ali mi roditelji nisu dozvolili. Ostao sam u sobi. Uzeo sam mobilni telefon i fotografisao svoje lice između trideset i četrdeset puta. Onda je pao mrak. Upalio sam svetlo u sobi i fotografisao sopstveno lice još deset ili petnaest puta. Napravio sam sendvič sa sirom. Moji roditelji, sestra, i baba su se vratili sa sahrane, u tišini. Majka me je pitala da li sam nešto jeo, rekao sam da jesam, i sledeći put kada sam razgovarao sa nekim od ukućana bio je utorak. U sredu popodne sam se tuširao i mumlao melodiju himne Rusije, onda sam izašao ispod tuša i mokrim peškirom obrisao zamagljeno ogledalo. Gledao sam u svoje lice deset minuta. Shvatio sam da ako dovoljno dugo gledaš u bilo čiji nos, on postaje sve neverovatniji. Zamišljao sam da mogu da stavim vlati trave u pore na licu sve dok mi lice ne postane rupa ili livada.

Za dvadeset treći rođendan, tadašnja devojka mi je poklonila dvadeset tableta ekstazija. Svaka tableta je bila posebno zapakovana u ukrasnu foliju. Uzeli smo po jednu tabletu i šetali prvo po stanu, gledajući jedno drugom u stopala, a zatim oko zgrade u kojoj smo živeli. Sedam meseci posle toga, dok je ona bila na jednogodišnjoj razmeni studenata u Berlinu, napisao sam mejl u kom sam na emotivan i izražajan način pokušao da joj pokažem da mi ne nedostaje, i da ona može da živi u našem stanu kada se vrati iz Berlina. Obrisao sam sav tekst, i napisao novi mejl u kom je pisalo ‘javi se kad dođeš sa utakmice, verovatno neću spavati’. Okrenuo sam se u stolici, i legao na krevet iza. Gledao sam u plafon i zid približno pola sata pre nego što sam zaspao. Probudio sam se ujutru, a muzika na kompjuteru je i dalje bila uključena. Tri dana kasnije, u subotu, poslao sam joj mejl u kom je pisalo da sam pronašao drugi stan, i da može da mi se javi ako joj nešto bude trebalo, ali se ona više nije javila. Sledeća dva meseca sam živeo sa devojkom koja ima crvenu kosu, i svakog jutra pravi doručak koji izgleda kao da ga je pravio profesionalni kuvar u otmenom restoranu, ali ona to nije bila. Ponekad bi fotografisala tanjir sa jajima i cveklom, ili mene dok jedem u krevetu, ili nas dvoje zajedno, desnom rukom, dok me levom grli. Imali smo kutiju punu zajedničkih fotografija. Novu Godinu sam proveo sa majkom u staroj kući, i ostao sam da živim sa njom još neko vreme.

Onog dana kada sam od druga iz škole dobio akvarijum sa zlatnom ribicom, trebalo je da odem na pregled kod oftamologa. Nisam otišao na pregled. Ribici sam dao ime Panda. Pokušao sam da nacrtam Pandu olovkom ili bojicama, ali sam zbog toga shvatio da nikada neću dostići nivo kvaliteta crtanja koji želim da dostignem. Ponekad bih pričao Pandi o stvarima koje želim da radim u bliskoj budućnosti, i o tome kako nikada nisam umeo da vozim bicikl bez ruku, iako sam imao već iskonstruisanu lažnu duhovitu priču o vožnji bicikla bez ruku koju sam često pričao drugovima u školi ili ljudima koje sam tog trenutka upoznao. Ispod Pandinog akvarijuma je stajala knjiga sabranih dela Miroslava Krleže koja je akvarijum držala u ravnoteži. Iznad akvarijuma je stajala slika mog razreda iz srednje škole, sa kraja treće godine. Sve devojke na slici su nasmejane. Drug koji mi je poklonio akvarijum sa Pandom nije nasmejan. On uvek izgleda kao Skarlet Johanson kada pokušava da naglasi izrazito pozitivnu ili negativnu emociju, a time zapravo samo pojačava svoju neutralnost. Dva dana posle mog devetnaestog rođendana, majka je primetila da imam sedu dlaku u kosi.

Mihajlo

Sa osamnaest godina poželeo je da vidi svoju budućnost, ali je do dvadesete godine shvatio da je to glupa želja jer bi onda verovatno učinio nešto da je promeni, pa bi se ubio što ne može. Do dvadesete godine je shavtio da bi njegova vizija uključivala i njegovo poznavanje sopstvene budućnosti, pa se bojao da bi video samo crno jer bi se ubio odmah. Sa dvadeset dve godine poželeo je da vidi svoju budućnost, ali da tu viziju zaboravi.

Sa dvadeset dve godine je zaboravio život pored ženice koja je uvek izgledala kao da je mrtva dok spava. Trideset godina zajedničkog života nije mu bilo dovoljno da ne pati kad joj vidi izraz lica jer „mora da je vraćanje u svet živih bolno kad si u snu mrtva i bestelesna“. Možda zato što nisu imali dece, nikada nije živeo sa njom, uvek pred. Pored njenih nepotrebnih kristalnih čaša, pored njenih razglednica iz Evrope, pored njenog sina iz prvog braka. Zaboravio je da se stalno osećao stišnjeno jer nije imao posao, a voleo je nagradne igre. „Kad bi prodao ženin kristal ili kad bi se njen sin zaposlio.“ Gluplji od njega su završavali škole i zapošljavali se i njegova ogorčenost oko toga ne bi splasnula ni kada bi popunio Loto tiket, ni kada bi ogrebao Grebgreb, a naročito ne kada bi se napio. Kleo se da ga samo brzo hvata. Kad bi prodao ženin kristal ili kada bi se njen sin zaposlio, mogao bi da časti sve koji su ga čašćavali, one što su znali da ga samo brzo hvata i uživali kad se pijan pobije s nekim, pa su po stepeništu ispred kafane bordo kapljice, kao kad je svinjokolj.

Kada nije mogao da pozove Hitnu jer su mu isključili telefon zbog neplaćenog računa, poželeo je da je bio bolji prema ženi jer onda ne bi prodala kristal i otišla. Kada su mu rascepali arkadu, poželeo je da je dao prezime svom pastorku jer onda ne bi otišao u Austriju da radi kao izbacivač. A svaki put kada se napije sam u praznom stanu, poželeo je da je nekako mogao da zna da će ovako da živi.

Mravojed

Poenta usamljenosti je u tome
što deca nemaju lupu
Ako bih bio stariji čovek
i gledao u oči neko dete
oči bi mi šapnule da se ne trudim dovoljno
Ponekad mi se čini
kao da nikada neću izaći iz svoje sobe
Kada se probudim kažem sebi
da ću spavati pedeset sati
i da život nema smisla
tako da u to verujem
Nekad se pitam kako bi se deca odnosila prema Nikoli Tesli
Poenta usamljenosti je u tome
što se ponaša kao ćebe
Kada jednog dana osetim da nisam usamljen
uplašiću se iluzije koja bi mogla biti izazvana navikom
i neću znati kako to da poništim
Način da ne razmišljaš o strahu
je da dozvoliš neverovatnoj osobi
da ti bude prijatelj
Probaću da se potrudim
ali će mravlji kralj da me pogleda
iz svoje mravlje perspektive
i reći ‘ti pripadaš nama’
i zbog toga se neću osećati manje usamljeno
Postaću najdeblji mrav u koloniji
i znaću svoju ulogu
a ti ćeš hodati po stanu tražeći me
a ja ću slati vrišteće emocije svojim nedovoljnim antenama
i one nikada neće otići više od tvojih kolena
Svi ljudi će hodati po sobi
ali ću uvek imati dovoljno sreće da me niko ne zgazi
i biću zahvalan
Poenta usamljenosti je u tome
što je lupa
a svi moji prijatelji su mravi
Jedini razlog zbog kog ne spavam pedeset sati svakog dana
je osećaj da postoji neko
ko će da mi liže lice kao mačka
Jedini razlog zbog kog ova pesma postoji
je to što ne mora sama da objašnjava zašto me liže kao mačka

Stasavanje medveda

U prvoj fazi, medved je nejak i nesiguran. Čudno mu je to što ima krzno, čak teško, kao medved, on je u obavezi da krzno nosi uvek, i da ga ono označava u međusobnom odnosu sa drugim vrstama. Četiri šape, čine se neupotrebljivim.

U drugoj fazi, medved nije zaokupljen problemom identifikacije sa sopstvenom vrstom koliko sa samim sobom. Ovo je period adolescencije kod medveda. Nastupa ranije nego kod drugih šumskih vrsta, i u većini slučajeva ne prolazi do same smrti. Medved se odvaja od porodice, tiho prezurući svog oca.

U trećoj fazi, medved za svoje stanište uzima nenaseljena mesta pored reka ili potoka, u hladu. Komunikacija sa spoljnim svetom svedena je na minimum.

U četvrtoj fazi, medved piše poeziju.

U petoj fazi, medved ti kaže :’Čitanje novina je daleko od onoga što bi trebalo da te zanima. Posveti se slikarstvu, ili izučavanju Kabale.’

U šestoj fazi, medved čita poeziju.

U sedmoj fazi, medved sa iskrenim olakšanjem prihvata činjenicu da su njegovi roditelji sada mrtvi. U prirodi medveda jeste da tuguje nakon gubitka članova porodice, i medved od toga ne beži. Tri dana ne jede, puši jeftine cigarete, i seća se dana koje je proveo sa porodicom. Ipak, medved ne može da sakrije i olakšanje što više ne mora da brine koga će da razočara. Nakon tri dana, medved se vraća u normalan životni ciklus.

U osmoj fazi, medved eksperimentiše. Medved gleda na stvari drugačije, hrana nema isti ukus, boje su svetlije. Medved je napola siguran da je to samo iluzija.

U devetoj fazi, medved ti dopušta da ga pomaziš, da se igraš sa njim, ili da ga hraniš. Rekao sam ne, ali ti insistiraš. (Ja nisam odgovoran ako neko ostane bez šake.)

U desetoj fazi, medved ponovo piše poeziju.

U jedanaestoj fazi, medved shvata značaj zimskog sna.

U dvanaestoj fazi, medved se oseća nejako i nesigurno. Oseća da je vreme za promenu staništa, iako je na već postojećem ustanovio sistem funkcionisanja, iako prepoznaje trenutak kada treba šapom da posegne ka potoku dok se zlataste pastrmke približavaju površini. Medved ima hranu. Medved ima kuću. Medved gospodari svojim prostorom, te stoga tiho u sebi priznaje da ga je prevazišao.

Žorž

Čudno je to kako zaboravljamo prste ljudi koje smo voljeli. Pamtimo mladeže, mirise, poglede, ali ne i prste. Šporet prekriven čituljama (neki bi možda rekli da je to čudnovato, ali ovdje smo naviknuti da nosimo flaše na slavlja umotane u papir sa licima mrtvih ljudi), žute fotelje iz socijalističkog doba koje su ovdje tužnije nego što bi bile bilo gdje, i kalendar iz ’91 godine, na trenutak me zbunjuju. Možda još traje, možda nema rata, možda si tu. Čudno si pušio cigaretu, nekako otmeno jer nije išla uz tebe, ili tvoje dugačke prste. Neko je to pomenuo, i čudila sam se jer ih ne pamtim. Sjetim se samo žutih dobroćudnih brkova i stare poderane tašne u kojoj si nosio moju fotografiju. Ne mogu ni da čujem tvoj glas, ali te zamišljam kako ležiš uz sivi, ogromni radio i slušaš radio Beograd do jutra, jer te je strah samoće, na koju te sipci neprekidno podsjećaju. I dalje mi nije jasno kako sam zaboravila tvoje prste, kad sam te svaku noć posmatrala kako mijesiš tijesto za hleb, da bi imao previše za sebe i da bi ga posle dao psu. Ali se sjećam tvog rukopisa, bio je pretjerano uredan i svako slovo je bilo pravilno sa neobično izuvijenim krajevima. Podsjećalo me je sve to na Šekspira i nije ti se slagalo sa frizurom.

Moja kosa je pre pet godina bila mačka

Moja majka gaji kaktuse u kuhinji.

U centru grada ima vrlo malo frizerskih salona. Kada sam imao šesnaest godina, imao sam dugu kosu. Ne zapravo tako dugu. Možda ‘srednje’ dugu. Do ramena. Nije mi se sviđalo da imam ‘srednje’ dugu kosu. Hteo sam da se ošišam. Hodao sam sa devojkom po imenu Julija centrom grada. Ušli smo u jedan frizerski salon, ali su u njemu sve stolice bile zauzete. Na stolicama su sedele starije žene, sve sa peškirima na glavama, i na stolicama iza njih čekale su još starije žene da bi došle na red. I na podu pored njih, jer nije bilo više stolica, sedele su još starije žene da bi došle na red. Izašli smo iz salona, nismo rekli ni reč. Julija je rekla da unutra ima mnogo starih žena.

Ušli smo u drugi frizerski salon. Žena. Pitala me je kako želim da se ošišam. Ja sam nju pitao da li otkupljuje pramenove kose. Ona me pitala kolika mi je kosa nekada bila. Ja sam joj objasnio da je kosa do ramena najduža kosa koju sam ikada imao, i da želim da se ošišam na ćelavo. Ona je rekla da mi treba mnogo duža kosa ako želim da je prodam nekome. Ja sam joj ponovio da želim da se ošišam na ćelavo. Ona je rekla da u Pozorištu kupuju kosu. U Pozorištu prave perike od toga, rekla je. Nisam se ošišao.

Otišli smo u Pozorište. Pozorište je bilo zatvoreno.

Posle toga sam se ošišao kod jednog starog čoveka. On me ošišao na ćelavo. Bio je tužan. Rekao sam mu da želim da mi da moju kosu, jer želim da je prodam Pozorištu. Tamo od toga prave perike. Četkom i metlom je pokupio moju kosu sa poda i stavio je u plastičnu kesu. Izgledalo je kao da mi želi uspeh sa prodavanjem kose. Rekao sam mu hvala. Onda smo izašli napolje.

Julija je uzela jedan pramen moje kose, za uspomenu, mislim. Onda je otišla kući. I ja sam otišao kući.

Danas je bilo pet godina otkad sam se ošišao kod starog čoveka. Možda ne danas, verovatno ne.

U spavaćoj sobi mojih roditelja, na fotelji pored kreveta, u plastičnoj kesi, stoji klupko moje kose. Tako nagomilana i crna, podseća na mladunče mačke zaglavljeno u kesi. Mala mrtva mačka. Otvorio sam danas kesu. Lepo je mirisalo.

Odneo sam kesu u kuhinju, u kuhinji je prozračno. Vadio sam jedan po jedan pramen kose, i stavljao na vrh kaktusa koje moja majka gaji u kuhinji. Nisam znao da su prethodnih pet godina u kesi sa mojom kosom živele različite bube. Nisam znao jer nikada nisam gledao u kesu. Sa kosom sam na vrh kaktusa stavljao i bube. To su zle bube, one koje jedu telo male mrtve mačke kada umre na putu. Bio sam tužan kada su zle bube pojele kaktuse, i zemlju, i saksije, i kuhinju moje majke.

Da li želiš da postaneš zvezda regionalnog reality showa?

Prethodne noći sam legao u krevet jedan sat posle ponoći, nakon što sam primetio znake nesnalaženja u prostoru koje bih mogao pripisati ‘alkoholisanosti’ ili ‘drogiranosti’, što verovatno nije bio slučaj u tom trenutku. Nisam spavao dve noći pre toga, bez posebnog razloga ili poremećaja, osećam da je moj biološki ritam trenutno usklađen tako da mu ne predstavlja problem ako spavam vrlo malo, ili nimalo. Takođe osećam da je to period dana u kom se, sa izraženom emotivnošću, vežem za muziku Eliota Smita, što verovatno nije jedina stvar koju radim dok ne spavam, ali jeste važna u određivanju nejasno tužnog tona koji ispunjava moju sobu, što je, rekao bih, osnovna karakteristika moje sobe, što volim.

Nakon, otprilike, sat vremena ležanja u krevetu, i pet minuta spore REM faze sna, otac je ušao u moju sobu kako bi zatvorio prozor, jer je napolju padala jaka kiša. Prozor je bio zatvoren. Otac je izašao iz sobe. Primetio sam na ekranu telefona da mi je Nikola poslao poruku petnaestak minuta ranije. Iako je poruka sadržala broj reči ne veći od deset, vraćao sam se na njeno ponovno čitanje sedam ili osam puta pre nego što sam odgovorio. Nakon što sam poslao odgovor, ponovo nisam mogao da se setim šta je u poruci pisalo, niti šta sam na nju odgovorio. Dopisivanje, koje sam u tom trenutku hteo da opišem kao ‘maglovito’ ili ‘nadrealno’, nastavilo se još pola sata, sa svakom novom porukom prekidajući polu-san u koji nisam mogao da ne upadam konstantno. Želeo sam da pretpostavim da se Nikola nalazi u stanju ‘nejasnosti’ koje u potpunosti odgovara mom trenutnom stanju, i sa stoprocentnom sigurnošću mislio da, na taj način, ništa više nije potrebno dodatno objašnjavati jer se razumemo. U sobi je bilo hladno, i hladnoću sam osećao samo na stopalima, jer sam zaspao sa odećom na sebi, bez ćebeta.

Sutradan sam se probudio ne misleći ni na šta.

Kasnije popodne je došao moj brat, sa devojkom, i ručali su. Rekli su mi da bi trebalo da zajedno sa njima krenem na kurs kreativnog teatra pokreta i performans umetnosti, ili nešto slično. Ja sam pristao. To je bio prvi dan radionice. Mislio sam da sam načuo da radionicu vode ‘neki Austrijanci’. Radionicu vode devojka po imenu Sara, i momak koji se zove Marselo, koji ne izgleda kao Austrijanac. Oboje izgledaju kao dobri ljudi, moj prvi utisak o njima je bio pozitivan. Oboje pričaju engleski savršeno. Takođe, između sebe, govore i nemački. Na radionici smo radili vežbe. Trčali smo po sali, nekad jako brzo, nekada smo stajali ne radeći ništa, u tišini, što je bilo lepo. Na kurs ide i mlađa sestra moje bivše devojke, što mi izaziva neodređenu vrstu neprijatnosti, a takođe sam uvideo da mi je neprijatno pred mojim bratom kada se bavim fizički zahtevnim poslovima koji nemaju definisan cilj. Na kurs ide još desetak ljudi. Nekima od njih sam zapamtio imena.

Na kraju prvog dana radionice, Marselo nam je dao papir i olovku, i objasnio principe automatskog pisanja. Pisao sam deset minuta, bez prestanka, napisao sam nešto više od polovine stranice. Činilo se kao da sam napisao više, kao da sam želeo da napišem više, osećao sam kao da sam ljut na samog sebe, ili nešto slično. Izgledalo je kao da su drugi napisali neznatno, ili mnogo više od polovine stranice. U jednom redu na mom papiru je pisalo :’stvarnost Švarceneger rokoko rokoko oko’.

Uveče sam sedeo pred kompjuterom, slušajući muziku iz filma ‘Norveška šuma’. Osetio sam da me desno stopalo boli jače nego inače, prvo sam pomislio da sam slomio kost u stopalu dok sam trčao. Ne znam da li jesam. U glavi sam ponavljao rečenicu ‘Da li želiš da postaneš zvezda regionalnog reality showa’, koju sam, pretpostavljam, pročitao desetak minuta ranije na baneru neke veb stranice, tek u tom trenutku shvativši da tu rečenicu ponavljam u glavi već neko vreme, verovatno minutima. Nisam mogao da se setim o kojoj emisiji se radilo. Više ne gledajući u ekran, pokušavao sam, sa iskrenim naporom, da se setim imena nekog ‘regionalnog reality showa’, ali sve što sam mogao da mislim u tom trenutku bilo je ‘Jersey Shore, i ‘Da li je…Jersey Shore…stvaran?’ Analizirao sam mogućnost učestvovanja u sličnoj emisiji, i nakon nekoliko minuta razmišljanja, kao validne, doneo sam zaključke ‘Morao bih da se promenim’, i ‘Svidelo bi im se’, ili ‘Svideo bih se devojkama.’

Stvari, insekti i ljudi koje pronađemo dok se selimo

„Gde mi je kalendar za jun što je stajao na zidu?”

Dvadeseti jun je bio kad smo sedeli na ljubičastoj jamboliji pored spomenika oslobodiocima. Pitao si mora li ta Amerika, a nisi znao da ti se svetim što si mi dve godine pre toga rekao da u našem gradu nikada nećeš biti srećan. Čuj nikada, kao da, naslonjen glavom na moje butine, nisi vrištao: „Volim te! Srećan sam!“ Nisam te pitala „Mora li taj Beograd?“ jer sam znala. Rekao bi da i više te ne bih videla, ovako sam uživala brišući ti suze. Zaradila sam svaku. Jedna je bila onaj dan kad smo se upoznali na zajedničkoj terasi, druga je bila kad sam ti iscepala mrežicu za stoni tenis iz besa što mi nisi prvoj javio da si poljubio devojku, dvanaesta je bila kad sam te okitila ruzmarinom na svadbi u selu, dvadeseta je bila kada sam izgubila nevinost pre tebe, trideset i sedma je bila kad smo ti birali košulju za maturu. Brojala sam dok sam sedela na ljubičastoj jamboliji, a ti ležao sklupčan, s glavom na mojim butinama vičući da me voliš i da ćeš mi pisati. Znala sam da lažeš i htela sam da se posvađam s tobom, ali sam znala da, ako me budeš zamrzeo, nećeš plakati kad se budem vratila verena.

Dvadeset i prvi jun je bio kada mi je izašla knjiga. Danima nisam mogla da se naviknem. „To je danas. To je danas.” Lakše je bilo kucati godinama, tipku po tipku, lakše je bilo kucati mesecima, od vrata do vrata. Lakše sam dete rodila. Znala sam o čemu ću da pričam i držala sam beleške pod jastukom. „Imam trideset i dve godine i verujem u osmozu!” Htela sam da počnem sa nekoliko rečenica o postmodernističkoj prozi, o hipertekstu kao nekoherentnim krhotinama – kao pripovedač, moram da opravdam temu, pa da. Naravno da bi usledila anegdota o tome kako je naslov pomalo iznuđen. Pozivajući se na autoritete, objasnila bih zašto sam delom tvorila fakte, delom inverzovala mit. Dan je bio savršen, samo meni i mojoj uobrazilji posvećen, a već sledećeg dvadeset i prvog juna, ta beznačajnost ljubičastoh korica zauvek je ostala bez čitalaca.

Dvadeset i drugog juna, kad je tetki bilo godinu dana od sahrane, majka je konačno dozvolila da se otvori njen ormar i ja sam željno uzela tu, samo jednom nošenu, ljubičastu ešarpu za sebe. Nedelju dana pre toga dobile smo odličnu ponudu za kuću i od tada su počele selidbe. Najviše vremena u istom gradu provele smo dok sam išla u srednju školu i to zato što sam pretila da ću je ostaviti ako treći put u tri godine budu ismevali moj akcenat. Ona nije volela što u se u svaki novi stan useljavam kao da ćemo tu zauvek ostati, pa se prilikom selidba stružem sa zidova i svaki put imam bar po kutiju više, pa se složila. I zato što se najviše bojala promene, a ja sam uvek bila ista, godinama ista kao ona.

„Ja bacila.”

Infantilno

Stojim u uglu svoje sobe, mrak je. Dovoljno svetla ulazi kroz prozor da mogu da vidim krevet. Vidim sebe na krevetu, pretvaram se da spavam, ili stvarno spavam, ne mogu da procenim. Koncentrišem se kako bih utvrdio da li spavam, važno mi je, ali ne uspevam, ravnomerno dišem, oči izgledaju kao da su zatvorene.

Držim nož u ruci, moja soba je odmah pored kuhinje, verovatno sam ga odatle uzeo dok sam se vraćao u sobu, da, sigurno odatle, i dalje stojim prikovan u ćošku, spreman sam da uradim velike stvari, spremniji nego ikad, rekli bi. Podižem nož, negde je u predelu grla, prvo lagano sebe ubodem u vrat, sa leve strane, ispod ožiljka od operacije. Kada sam bio u trećem razredu osnovne škole, izvadili su mi tumor, ali stvarno ne znam više ništa o tome. Sada više ni ne držim nož, dovoljno je duboko zaboden u grlo da ne moram ga držim. Ipak napravim rez, prema desnoj strani tela, na dole, vidim ključnu kost kako viri ispod kože, nema mnogo krvi, kost je divno bela, kao sneg. Povraćam krv. Padam na pod. Vidi se kroz prozor da je jutro.

Ustajem sanjivo. Vidim svu tu krv ispod mene. Gazim bosim stopalima. Topla je. Vidim sebe kako ležim na podu, ispod kreveta, nož mi viri iz grla, sklupčan. Saginjem se da proverim, izgledam kao da sam stvarno mrtav, ali isto tako bih mogao i da se pretvaram.