Volim te, ali ne znam ko si

Dolazio je sinoć opet.

Sedela sam sa svojom majkom i gledala u vatru kako gori. Razmišljala sam o tome da li ćemo imati dovoljno drva za zimu i da li će mi se braća, o zimi, vratiti iz rata. Sunce je sijalo kao u proleće ali meni je bilo hladno. Neka strahovita ledina mi se uvukla u kosti, imam džemper, ili dva, a majka sedi. Sedi i gleda u vatru. Kada je gledam osećam spokoj ali i sve što sam joj ikada zamerala. Moj džemper je topao. I lep. Dobila sam ga od svoje tetke još juče kada su mi ga braća donela. Bili su da je posete jer se upravo porodila. Deca rođena u zimu su jaka. Ne uvek, htela sam da ispravim tetku kada je to rekla. Katarina je imala svega par nedelja januara kada smo je pokrili zemljom. Volela sam je, koliko sam volela i svoje ostale sestre. Čudno kako je otac tog dana bio miran, verovatno se potajno zahvalio bogu na tome što nećemo dodavati još jedan tanjir. Živeli smo od ribe, na salašu. Jozef je bio stariji od mene i on je pecao, ja sam brinula o braći i sestrama. Ovde je mnogo toplije nego što je ikada bilo na salašu. Čuvali smo ogrev za dane kada Dunav smrzne a severac zavije ravnicu u sneg.

Ovde mi je lepo, mada, mogla bih uskoro da krenem kući. Došle su mi ćerka i unuka malopre, lepa je. Moja ćerka. Već je veče i mogla bih da krenem kući, a evo i on je došao. Dolazi obično s večeri, ujutru ga još nijednom nisam srela. Marija kaže da nema nikoga, ali on je tu sa mnom. Iskreno, malo me uznemiri njegovo svakovečernje prisustvo, ali moram sa njim. Drugačiije ne smem. I tata mi je tako rekao. Kada smo legli, on do mene, Marija me je poljubila i rekla laku noć majko, kao da on nije tu.

Obećala sam da ću pisati o sreći

Jedini sam ovakav. Kosa mi je preduga i imam knjigu.

Volim te.

Oči su u neizbježu. Moram da živim u mraku. Tokom dana nas je toliko da i ne postojim. Moje trepavice mogu biti ptica. Sjutra ću biti maslačak. Veliki maslačak kao ograda. Moći ću da pišem pjesme dok te gledam i da spavam.

Želim da se izgubiš dok nam ja čuvam svijet.

Sanjaću.

Držala si me za ruku čvrsto. Kao nikada prije, čini mi se. Išla si pored automobila, i čuvala me ispod ruke, a njega pod stomakom. Bio je sigurniji od mene: redovno je jeo, spavao i veselio se ništavilu, kojem bih se rado vratio. Nosila si cvjetnu haljinu, jer nisi mog oca vidjela tog jutra. Sigurno si sanjala da si djevojčica. A opet, ja sam ti šmrkljao u šaci. Sve je bilo kao iz Alise, i sanjao sam da je ograda violina koja će me odvesti u svaštarije. Javljala si se starcima, djeci i svemu, dok sam se ja nadao da ću pojesti sladoled. Ali možda mi je i bilo svejedno jer sam bio srećan u tvojoj ruci. Ili mi se sada samo čini. Mora da sam ti ja bio utjeha za to što nemaš sunčane naočare. Sreća koja je svejedno izbijala iz dana. Nismo imali straha: ja-jer sam dijete i imam svoj svijet i ti-jer imaš dijete u sebi. Sačuvani od svijeta i okoline. Kako si se ljupko smijala dok si mi govorila da ne razgovaram sa lišćem (bila su mi izmišljena djeca). Asfalt vruć, srce toplo i sporost do beskraja. Riječi su se razvlačile i činilo se da prave nepremostiv jaz do doma i sladoleda. I jesu. Eno, ugledao sam još jedno poznato lice i osmjeh žene koja je bila i ja, i on, i ona. Osmjeh ne nestaje ali se stisak pojačava. Otkud nož u ovom spoljašnjem svijetu? Otkud nož u mojoj majci? U mom bratu? Stisak slabi, kao i osmjeh. Padaš i ja sam taj koji te drži za ruku. Podigni se, idemo po sladoled! Ona te voli! Njeni poljupci su najcrveniji! Evo, otjerala si je jer si nezahvalna. Postaješ vruća. Možda zbog vazduha? Poslednji put sam osjetio tu istu toplinu tvog mlijeka na mojoj ruci i usnama, prije spavanja. Samo je ovog puta bila crvene boje. Osmjeh nema boju, ni toplinu. Plakao sam. Da se sjedinim sa toplinom tvoje krvi.

Sada je hladno. I plavo. I sivo. Nož nije vruć. Ja nisam živ. Uspomena na tebe je krvava i vruća i lepršava i srećna i ljepljiva. Ko je on, ko mi vadi organe i osjeća toplinu koju sam osjećao na sebi, kada si ti umirala?

Mrtav sam.

Obdukcija.

Ti si bila srećnija.

Pivo

Mirisao si kao da sam u svojoj staroj sobi koja je gledala na dvorište i staru jabuku kolačaru, gde ruža ulazi kroz prozor i neprekidno sija sunce, pošto je na jugu. Nisi to razumeo, a nije me ni bilo briga dokle god sam se osećao zaštićeno. Zagrlio sam te.

Vazduh napolju je mirisao na devedeset četvrtu i, dok sam išao na posao, osećao sam se kao da idem u školu, i kao da ću za užinu imati komad hleba sa paštetom i narendanim barenim jajetom. Nikad mi nije bilo jasno zašto ih rendaju. Možda bi nam tako podvalili manje jaja nego što bi i sami stavili,  kada bi sendvič pravili kod kuće. Retko sam jeo barena jaja.

Trebalo je da već napišem knjigu, da se naspavam, i da završim fakultet. Umesto toga, naučio sam da pravim jaja benedikt i sasvim pristojan pasulj. Drug koga nisam video godinama pisao mi je kako je zaprška kancerogena.

Želeo sam da ćutim. I to sam i radio, danima. Zaspao bih odmah posle posla, u kuhinji, uz TV. Mačka bi mi legla pored glave. Ionako bi me sunce probudilo već u sedam. Ti nisi mogao da spavaš sa mnom, zujali ti frižider i klima. Budio bih te, svakog jutra. Nisi mi davao da spavam tako rano, svake večeri.

Te večeri, sedeli smo u parku i slušali prozu. Mirisalo je na jesen, i na čajeve iz tvoje torbe, na koje bi uvek mirisala cela kuhinja. Bilo je toplo, još nije bio ni jul. U junu i julu sam voleo da čekam svitanja, ali to već dugo nisam radio.

Vraćali smo se pešice do našeg oronulog solitera. Četrdeset pet minuta hoda, a na dvadeset trećem naletiš na trafiku, gde će prodavac da ti proda pivo, iako ne bi smeo. Pokušao sam da se zaposlim u trafici ali rekli su mi da sam premlad, iako su mi svi govorili da sam omatorio.

Sledećeg jutra, rekao sam ti da moram da idem. Kuhinja je mirisala na tek skuvanu tursku. Zagrlio si me i mislio sam da ćeš me čekati.

Skarlet Johanson

Možda sam imao šesnaest godina kada sam prvi put osetio da sam samosvestan, nakon čitanja članka o samosvesti na vikipediji. To se desilo u nedelju, kada nisam išao na dedinu sahranu. Imao sam želju da odem na sahranu, ali mi roditelji nisu dozvolili. Ostao sam u sobi. Uzeo sam mobilni telefon i fotografisao svoje lice između trideset i četrdeset puta. Onda je pao mrak. Upalio sam svetlo u sobi i fotografisao sopstveno lice još deset ili petnaest puta. Napravio sam sendvič sa sirom. Moji roditelji, sestra, i baba su se vratili sa sahrane, u tišini. Majka me je pitala da li sam nešto jeo, rekao sam da jesam, i sledeći put kada sam razgovarao sa nekim od ukućana bio je utorak. U sredu popodne sam se tuširao i mumlao melodiju himne Rusije, onda sam izašao ispod tuša i mokrim peškirom obrisao zamagljeno ogledalo. Gledao sam u svoje lice deset minuta. Shvatio sam da ako dovoljno dugo gledaš u bilo čiji nos, on postaje sve neverovatniji. Zamišljao sam da mogu da stavim vlati trave u pore na licu sve dok mi lice ne postane rupa ili livada.

Za dvadeset treći rođendan, tadašnja devojka mi je poklonila dvadeset tableta ekstazija. Svaka tableta je bila posebno zapakovana u ukrasnu foliju. Uzeli smo po jednu tabletu i šetali prvo po stanu, gledajući jedno drugom u stopala, a zatim oko zgrade u kojoj smo živeli. Sedam meseci posle toga, dok je ona bila na jednogodišnjoj razmeni studenata u Berlinu, napisao sam mejl u kom sam na emotivan i izražajan način pokušao da joj pokažem da mi ne nedostaje, i da ona može da živi u našem stanu kada se vrati iz Berlina. Obrisao sam sav tekst, i napisao novi mejl u kom je pisalo ‘javi se kad dođeš sa utakmice, verovatno neću spavati’. Okrenuo sam se u stolici, i legao na krevet iza. Gledao sam u plafon i zid približno pola sata pre nego što sam zaspao. Probudio sam se ujutru, a muzika na kompjuteru je i dalje bila uključena. Tri dana kasnije, u subotu, poslao sam joj mejl u kom je pisalo da sam pronašao drugi stan, i da može da mi se javi ako joj nešto bude trebalo, ali se ona više nije javila. Sledeća dva meseca sam živeo sa devojkom koja ima crvenu kosu, i svakog jutra pravi doručak koji izgleda kao da ga je pravio profesionalni kuvar u otmenom restoranu, ali ona to nije bila. Ponekad bi fotografisala tanjir sa jajima i cveklom, ili mene dok jedem u krevetu, ili nas dvoje zajedno, desnom rukom, dok me levom grli. Imali smo kutiju punu zajedničkih fotografija. Novu Godinu sam proveo sa majkom u staroj kući, i ostao sam da živim sa njom još neko vreme.

Onog dana kada sam od druga iz škole dobio akvarijum sa zlatnom ribicom, trebalo je da odem na pregled kod oftamologa. Nisam otišao na pregled. Ribici sam dao ime Panda. Pokušao sam da nacrtam Pandu olovkom ili bojicama, ali sam zbog toga shvatio da nikada neću dostići nivo kvaliteta crtanja koji želim da dostignem. Ponekad bih pričao Pandi o stvarima koje želim da radim u bliskoj budućnosti, i o tome kako nikada nisam umeo da vozim bicikl bez ruku, iako sam imao već iskonstruisanu lažnu duhovitu priču o vožnji bicikla bez ruku koju sam često pričao drugovima u školi ili ljudima koje sam tog trenutka upoznao. Ispod Pandinog akvarijuma je stajala knjiga sabranih dela Miroslava Krleže koja je akvarijum držala u ravnoteži. Iznad akvarijuma je stajala slika mog razreda iz srednje škole, sa kraja treće godine. Sve devojke na slici su nasmejane. Drug koji mi je poklonio akvarijum sa Pandom nije nasmejan. On uvek izgleda kao Skarlet Johanson kada pokušava da naglasi izrazito pozitivnu ili negativnu emociju, a time zapravo samo pojačava svoju neutralnost. Dva dana posle mog devetnaestog rođendana, majka je primetila da imam sedu dlaku u kosi.

Mihajlo

Sa osamnaest godina poželeo je da vidi svoju budućnost, ali je do dvadesete godine shvatio da je to glupa želja jer bi onda verovatno učinio nešto da je promeni, pa bi se ubio što ne može. Do dvadesete godine je shavtio da bi njegova vizija uključivala i njegovo poznavanje sopstvene budućnosti, pa se bojao da bi video samo crno jer bi se ubio odmah. Sa dvadeset dve godine poželeo je da vidi svoju budućnost, ali da tu viziju zaboravi.

Sa dvadeset dve godine je zaboravio život pored ženice koja je uvek izgledala kao da je mrtva dok spava. Trideset godina zajedničkog života nije mu bilo dovoljno da ne pati kad joj vidi izraz lica jer „mora da je vraćanje u svet živih bolno kad si u snu mrtva i bestelesna“. Možda zato što nisu imali dece, nikada nije živeo sa njom, uvek pred. Pored njenih nepotrebnih kristalnih čaša, pored njenih razglednica iz Evrope, pored njenog sina iz prvog braka. Zaboravio je da se stalno osećao stišnjeno jer nije imao posao, a voleo je nagradne igre. „Kad bi prodao ženin kristal ili kad bi se njen sin zaposlio.“ Gluplji od njega su završavali škole i zapošljavali se i njegova ogorčenost oko toga ne bi splasnula ni kada bi popunio Loto tiket, ni kada bi ogrebao Grebgreb, a naročito ne kada bi se napio. Kleo se da ga samo brzo hvata. Kad bi prodao ženin kristal ili kada bi se njen sin zaposlio, mogao bi da časti sve koji su ga čašćavali, one što su znali da ga samo brzo hvata i uživali kad se pijan pobije s nekim, pa su po stepeništu ispred kafane bordo kapljice, kao kad je svinjokolj.

Kada nije mogao da pozove Hitnu jer su mu isključili telefon zbog neplaćenog računa, poželeo je da je bio bolji prema ženi jer onda ne bi prodala kristal i otišla. Kada su mu rascepali arkadu, poželeo je da je dao prezime svom pastorku jer onda ne bi otišao u Austriju da radi kao izbacivač. A svaki put kada se napije sam u praznom stanu, poželeo je da je nekako mogao da zna da će ovako da živi.

Mravojed

Poenta usamljenosti je u tome
što deca nemaju lupu
Ako bih bio stariji čovek
i gledao u oči neko dete
oči bi mi šapnule da se ne trudim dovoljno
Ponekad mi se čini
kao da nikada neću izaći iz svoje sobe
Kada se probudim kažem sebi
da ću spavati pedeset sati
i da život nema smisla
tako da u to verujem
Nekad se pitam kako bi se deca odnosila prema Nikoli Tesli
Poenta usamljenosti je u tome
što se ponaša kao ćebe
Kada jednog dana osetim da nisam usamljen
uplašiću se iluzije koja bi mogla biti izazvana navikom
i neću znati kako to da poništim
Način da ne razmišljaš o strahu
je da dozvoliš neverovatnoj osobi
da ti bude prijatelj
Probaću da se potrudim
ali će mravlji kralj da me pogleda
iz svoje mravlje perspektive
i reći ‘ti pripadaš nama’
i zbog toga se neću osećati manje usamljeno
Postaću najdeblji mrav u koloniji
i znaću svoju ulogu
a ti ćeš hodati po stanu tražeći me
a ja ću slati vrišteće emocije svojim nedovoljnim antenama
i one nikada neće otići više od tvojih kolena
Svi ljudi će hodati po sobi
ali ću uvek imati dovoljno sreće da me niko ne zgazi
i biću zahvalan
Poenta usamljenosti je u tome
što je lupa
a svi moji prijatelji su mravi
Jedini razlog zbog kog ne spavam pedeset sati svakog dana
je osećaj da postoji neko
ko će da mi liže lice kao mačka
Jedini razlog zbog kog ova pesma postoji
je to što ne mora sama da objašnjava zašto me liže kao mačka

Stasavanje medveda

U prvoj fazi, medved je nejak i nesiguran. Čudno mu je to što ima krzno, čak teško, kao medved, on je u obavezi da krzno nosi uvek, i da ga ono označava u međusobnom odnosu sa drugim vrstama. Četiri šape, čine se neupotrebljivim.

U drugoj fazi, medved nije zaokupljen problemom identifikacije sa sopstvenom vrstom koliko sa samim sobom. Ovo je period adolescencije kod medveda. Nastupa ranije nego kod drugih šumskih vrsta, i u većini slučajeva ne prolazi do same smrti. Medved se odvaja od porodice, tiho prezurući svog oca.

U trećoj fazi, medved za svoje stanište uzima nenaseljena mesta pored reka ili potoka, u hladu. Komunikacija sa spoljnim svetom svedena je na minimum.

U četvrtoj fazi, medved piše poeziju.

U petoj fazi, medved ti kaže :’Čitanje novina je daleko od onoga što bi trebalo da te zanima. Posveti se slikarstvu, ili izučavanju Kabale.’

U šestoj fazi, medved čita poeziju.

U sedmoj fazi, medved sa iskrenim olakšanjem prihvata činjenicu da su njegovi roditelji sada mrtvi. U prirodi medveda jeste da tuguje nakon gubitka članova porodice, i medved od toga ne beži. Tri dana ne jede, puši jeftine cigarete, i seća se dana koje je proveo sa porodicom. Ipak, medved ne može da sakrije i olakšanje što više ne mora da brine koga će da razočara. Nakon tri dana, medved se vraća u normalan životni ciklus.

U osmoj fazi, medved eksperimentiše. Medved gleda na stvari drugačije, hrana nema isti ukus, boje su svetlije. Medved je napola siguran da je to samo iluzija.

U devetoj fazi, medved ti dopušta da ga pomaziš, da se igraš sa njim, ili da ga hraniš. Rekao sam ne, ali ti insistiraš. (Ja nisam odgovoran ako neko ostane bez šake.)

U desetoj fazi, medved ponovo piše poeziju.

U jedanaestoj fazi, medved shvata značaj zimskog sna.

U dvanaestoj fazi, medved se oseća nejako i nesigurno. Oseća da je vreme za promenu staništa, iako je na već postojećem ustanovio sistem funkcionisanja, iako prepoznaje trenutak kada treba šapom da posegne ka potoku dok se zlataste pastrmke približavaju površini. Medved ima hranu. Medved ima kuću. Medved gospodari svojim prostorom, te stoga tiho u sebi priznaje da ga je prevazišao.

Žorž

Čudno je to kako zaboravljamo prste ljudi koje smo voljeli. Pamtimo mladeže, mirise, poglede, ali ne i prste. Šporet prekriven čituljama (neki bi možda rekli da je to čudnovato, ali ovdje smo naviknuti da nosimo flaše na slavlja umotane u papir sa licima mrtvih ljudi), žute fotelje iz socijalističkog doba koje su ovdje tužnije nego što bi bile bilo gdje, i kalendar iz ’91 godine, na trenutak me zbunjuju. Možda još traje, možda nema rata, možda si tu. Čudno si pušio cigaretu, nekako otmeno jer nije išla uz tebe, ili tvoje dugačke prste. Neko je to pomenuo, i čudila sam se jer ih ne pamtim. Sjetim se samo žutih dobroćudnih brkova i stare poderane tašne u kojoj si nosio moju fotografiju. Ne mogu ni da čujem tvoj glas, ali te zamišljam kako ležiš uz sivi, ogromni radio i slušaš radio Beograd do jutra, jer te je strah samoće, na koju te sipci neprekidno podsjećaju. I dalje mi nije jasno kako sam zaboravila tvoje prste, kad sam te svaku noć posmatrala kako mijesiš tijesto za hleb, da bi imao previše za sebe i da bi ga posle dao psu. Ali se sjećam tvog rukopisa, bio je pretjerano uredan i svako slovo je bilo pravilno sa neobično izuvijenim krajevima. Podsjećalo me je sve to na Šekspira i nije ti se slagalo sa frizurom.

Moja kosa je pre pet godina bila mačka

Moja majka gaji kaktuse u kuhinji.

U centru grada ima vrlo malo frizerskih salona. Kada sam imao šesnaest godina, imao sam dugu kosu. Ne zapravo tako dugu. Možda ‘srednje’ dugu. Do ramena. Nije mi se sviđalo da imam ‘srednje’ dugu kosu. Hteo sam da se ošišam. Hodao sam sa devojkom po imenu Julija centrom grada. Ušli smo u jedan frizerski salon, ali su u njemu sve stolice bile zauzete. Na stolicama su sedele starije žene, sve sa peškirima na glavama, i na stolicama iza njih čekale su još starije žene da bi došle na red. I na podu pored njih, jer nije bilo više stolica, sedele su još starije žene da bi došle na red. Izašli smo iz salona, nismo rekli ni reč. Julija je rekla da unutra ima mnogo starih žena.

Ušli smo u drugi frizerski salon. Žena. Pitala me je kako želim da se ošišam. Ja sam nju pitao da li otkupljuje pramenove kose. Ona me pitala kolika mi je kosa nekada bila. Ja sam joj objasnio da je kosa do ramena najduža kosa koju sam ikada imao, i da želim da se ošišam na ćelavo. Ona je rekla da mi treba mnogo duža kosa ako želim da je prodam nekome. Ja sam joj ponovio da želim da se ošišam na ćelavo. Ona je rekla da u Pozorištu kupuju kosu. U Pozorištu prave perike od toga, rekla je. Nisam se ošišao.

Otišli smo u Pozorište. Pozorište je bilo zatvoreno.

Posle toga sam se ošišao kod jednog starog čoveka. On me ošišao na ćelavo. Bio je tužan. Rekao sam mu da želim da mi da moju kosu, jer želim da je prodam Pozorištu. Tamo od toga prave perike. Četkom i metlom je pokupio moju kosu sa poda i stavio je u plastičnu kesu. Izgledalo je kao da mi želi uspeh sa prodavanjem kose. Rekao sam mu hvala. Onda smo izašli napolje.

Julija je uzela jedan pramen moje kose, za uspomenu, mislim. Onda je otišla kući. I ja sam otišao kući.

Danas je bilo pet godina otkad sam se ošišao kod starog čoveka. Možda ne danas, verovatno ne.

U spavaćoj sobi mojih roditelja, na fotelji pored kreveta, u plastičnoj kesi, stoji klupko moje kose. Tako nagomilana i crna, podseća na mladunče mačke zaglavljeno u kesi. Mala mrtva mačka. Otvorio sam danas kesu. Lepo je mirisalo.

Odneo sam kesu u kuhinju, u kuhinji je prozračno. Vadio sam jedan po jedan pramen kose, i stavljao na vrh kaktusa koje moja majka gaji u kuhinji. Nisam znao da su prethodnih pet godina u kesi sa mojom kosom živele različite bube. Nisam znao jer nikada nisam gledao u kesu. Sa kosom sam na vrh kaktusa stavljao i bube. To su zle bube, one koje jedu telo male mrtve mačke kada umre na putu. Bio sam tužan kada su zle bube pojele kaktuse, i zemlju, i saksije, i kuhinju moje majke.